Уважавајући у подједнакој мери аргументе праксе и захтеве педагошких стручњака и шире педагошке јавности да се у складу са потребама модерног друштва и европским образовно-васпитним стандардима школовање учитеља подигне на виши ниво, Влада Републике Србије је почетком 90-их година прошлог века одлучила да се у Републици оснују учитељски факултети. После четвороразредне и петоразредне учитељске школе, двогодишње више педагошке школе и двогодишње педагошке академије, учитељи су Законом који је 1. јула 1993. године изгласала Скупштина Републике Србије, добили и свој факултет, што је био вид признања учитељском позиву. Један од градова у коме је по овом Зкону требало да се отвори учитељски факултет, поред Београда, Ужица, Сомбора, Јагодине и Врања, био је и Призрен. Сигурно је да овакав избор није био случајан. Напротив, био је веома промишљен. Иза тога су чврсто стајали историја и културно просветна традиција града, као и улога и место Призрена у савременом животу. Призрен је средњем веку био српски престони град, и у народној свести остао да траје као симбол српске славе и моћи, носећи стуб српске историје. Величанствени споменици сакралне архитектуре: Богородица Љевишка, задужбина Краља Милутина (14. век) и Свети Архангели, задужбина Цара Душана (14. век), управо, репрезентују те фасцинантне духовне и стваралачке домете српског народа у средњем веку. Призрен је и после пада под турску власт, након једног кратког периода таворења, захваљујући свом изузетно повољном географском и стратешком положају, успео да од заборављене касабе на ободу османлијског царства постане један од њених значајних политичких, привредних и културних центара. Међутим, то потпуно обесправљеној раји ништа није значило и требало је да протекне неколико векова па да у битно промењеним друштвено-политичким условима, када је Царство пропадало, Срби у граду постану значајан економски чинилац. Десило се то у другој половини 19. века. Њихов привредни, просветни и културни напредак имао је димензије малог препорода. Један од најбољих индикатора и најуочљивијих репера такво квалитативно измењеног матерјалног и духовног стања призренских Срба било је отварање Богословско – учитељске школе 1871. године.
Израсла на темељима богате културно-просветне традиције, ова установа је успостављала насилно покидане везе народа, а педагошким, културним и политичким деловањем представљала, за своје време, духовну матицу Срба, главни ослонац и смероказ у њиховој борби. На жалост, у реформи која је ускоро уследила школа је задржала само богословску функцију. Тако је Призрен остао без учитељске школе, што је потрајало све до завршетка Другог светског рата, када се 50-тих година поново отвара учитељска школа. За све време свог трајања, које се завршило почетком 70-тих година оснивањем Педагошке академије, школа је имала значајну улогу у културном- просветном животу Призрена и Покрајине. Најважнија тековина њеног деловања биле су хиљаде учитеља за наставу на српском, албанском и турском језику.
После веома кратког самосталног рада новоформирана Педагошка академија ушла је у састав матерјално и кадровски много јаче Више педагошке школе. Одсек разредне наставе, наставио је са успешним радом све до оснивања Учитељског факултета.
Отварање учитељског факултета, прве високошколске институције у историји призренског школства, имало је многоструки значај за Призрен, Покрајину и Србију. То је највиша тачка у развоју призренске просвете изазов граду да крене новим, вишим духовним путевима.
Код одлучивања да Призрен добије Учитељски факултет пресудну улогу имала је чињеница да је овај град био и остао у читавом послератном периоду административни, привредни, културни и просветни центар једног ширег региона, који поред Општине Призрен обухвата и општине: Драгаш, Суву Реку, Ораховац, Ђаковицу и Штрпце.
Одлука о оснивању факултета у Призрену уклопила се у тада доста актуелан, концепт умерене децентрализације Универзитета у Приштини. Учитељски факултет у Призрену почео је с радом 1.октобра школске 1993/94. године са 100 новоуписаних студената. част је да први руководе Факултетом имали су угледни професор Универзитета у Приштини др Раденко Круљ, у својству декана, и професор и директор Више педагошке школе у Призрену мр Зоран ^ичкарић у својству продекана. Заједно са сарадницима: проф. др Радивојем Кулићем, др Драгом Ручновом, др Телебаковићем, др Алијом Мандаком, др Маринком Божовићем, секретаром Станишом Марковићем и другима, они су успели да за кратко време ураде све оно што је кључно за функционисање једне институције у оснивању. Донесен је Статут Факултета, планови и програми, комплетиран наставни кадар за прву годину студија, извршен избор нових наставника, започета изградња станова за наставнике итд. Да почетак рада Факултета буде овако успешан заслужили су: Универзитет у Приштини, Призренски округ, Општина Призрен и други чија је подршка била од непроценљивог значаја.
Пут Факултета до Лепосавића водио је преко Приштине и Звечана. Након кратког задржавања у Приштини и нешто дужег у Звечану, где је обављен септембарски испитни рок, Факултет је, по Одлуци Универзитета у Приштини упућен у Лепосавић. Сусрет са овим малим градом испод Копаоника, у пословном смислу, био је врло непријатан. Град није имао услове за рад једне високошколске установе какав је Учитељски факултет. Међутим, упркос оваквим неповољним околностима за рад (без школске зграде, студентског дома, минималних услова за боравак наставника и администрације), а захваљујући ентузијазму руководства и свих запослених, свесрдној подршци Министарства просвете Републике Србије и Универзитета у Приштини и разумевању челних људи из Лепосавића, настава у новој 1999/2000. години у Лепосавићу је почела на време. Оно што је посебно импресионирало у том тренутку и што је охрабрило све раднике Факултета и његове пријатеље, било је велико интересовање за студирање. Факултет је у прву годину студија 2000/2001. уписало 130 студената.
Настава је у почетку извођена у просторијама основне школе. Администрација је радила у дому културе. Није било ни интерната, ни мензе за студенте. Наставници који су долазили да би одржали наставу или обавили испите одседали су у мотелу удаљеном неколико километара од Лепосавића. Временом се, у веома скромним размерама, ситуација почела мењати набоље. Факултет је у згради друштвено-политичких организација добио две мале просторије (за деканат и секретаријат) и једну велику учионицу. Студенти су добили свој дом и мензу. И то је, готово све што је учињено на побољшању услова рада на Факултету.
У новој школској 2001/2002. години Факултет у целини прелази да ради у адаптираним просторијама Дома културе. И то је, заиста велики добитак за све, нови, много повољнији услови које нуди овај објекат омогућиће Факултету много садржајнији и динамичнији развој.
Делује парадоксално да је Факултет и у овим крајње неповољним условима успео да сачува свој идентитет и интегритет, успешно обављајући своју педагошку и, уопште, друштвену мисију. То је подразумевало следеће: континуирану наставу, поштовање испитних рокова, одржавање стручних и дипломских испита, избор наставника и сарадника.
С обзиром да су радови на изградњи нове зграде Учитељског факултета, приведени крају, Факултет се у школској 2004/2005. години у целини преместа у овај објекат. И то је био, заиста, велики добитак за све: нови кабинети, библиотека, нове учионице које нуди овај објекат омогућиће Факултету много садржајнији рад и динамичнији развој.
Сваке године Факултет у прву годину студија уписује преко 100 студената од којих се 50 финансира из буџета, а остатак су самофинансирајући студенти. На Факултету данас студира око 600 студената.
Факултет уписује у трећу годину студија студенте који су завршили одговарајуће више школе. За ове студије постоји велико интересовање студената из целе Србије и Црне Горе, па је Факултет од школске 2003/04. године организовао консултативне центре у Крушевцу и Нишу.
На Факултету је организована богата научна и издавачка делатност која за циљ има следеће: остваривање нових резултата у одговарајућим научним областима, научно усавршавање, подизање наставног и научног подмлатка, стварање материјалних услова за рад Факултета и подизање квалитета наставе. Факултет је и издавач одређеног броја уноверзитетских уxбеника чији су аутори професори нашег Факултета, а и Зборник радова наставника и сарадника. Полазећи од тога да нема квалитетног стручног и научног рада без квалитетно опремљене библиотеке, Факултет је издвојио значајна средства за набавку стручне и научне литературе чиме је формирана нова библиотека са преко 3000 наслова.
Поједини наставници и сарадници Факултета укључени су у реализацију научних пројеката, чији су носиоци други факултети с подручја Србије, као и Факултети из иностранства. Афирмацији Факултета на научном плану свој попринос дали су наставници и сарадници учешћем на конгресима, симпозијумима и другим научним и стручним скуповима.
Факултет је организовао последипломске студије (специјалистичке и магистарске) за које се пријавио довољан број кандидата. Последипломске студије су организоване за следеће смерове: Методика наставе српског језика, Методика наставе математике и Методика наставе природе и друштва. Наставу ће, поред наставника који су у сталном радном односу, изводити и наставници с других универзитета Србије.
У складу са реформом високог образовања, Учитељски факултет је своје програме прилагодио Болоњској декларацији. У процесу акредитације студијских програма и установе Факултет је акредитовао своје студијске програме основних академских студија (Разредна настава и Васпитач у предшколским установама), као и студијске програме мастер академских студија (Разредна настава и Васпитач у предшколским установама). У процес акредитације студијског програма докторских студија акредитован је студијски програм Доктор наука – методика наставе у трогодишњем трајању.
Све ово показује да је Учитељски факултет за преко 20 година постојања постигао завидне резултате у свом раду и израстао у значајну институцију за припремање учитељског кадра за рад у основној школи и васпитачког кадра за рад у предшколским установама.